Zadaci - Set broj 16

Na isti način na koji Njutnova mehanika objašnjavaja činjenicu da Mesec ne padne na Zemlju iako između njih deluje privlačna gravitaciona sila. :)

Stvar je zapravo u nečemu drugom. Klasična fizika nije mogla da objasni stabilnost planetarnog modela atoma. Problem je ležao u veoma dobro poznatoj činjenici da naelektrisanja koja se kreću sa ubrzanjem emituju elektromagnetno zračenje. Pošto je kružno kretanje zapravo kretanje sa ubrzanjem (menja se pravac vektora brzine), elektron bi krećući se oko jezgra trebalo da emituje kontinualni spektar elektromagnetnog zračenja, gubeći pri tome svoju energiju, i da se po spiralnoj putanji surva u jezgro. To se ipak ne dešava! Šta više, već je šezdesetih godina XIX veka bilo potpuno jasno da spektri atoma imaju linijsku strukturu.

Bor je proširio Plankovu ideju o kvantima energije i 1913. predložio model atoma vodonika. Ovim modelom on je objasnio diskretnost atomskih spektara, ali ne i stabilnost atoma. Čitava Borova teorija u svojoj osnovi ima dva postulata:

1. Atomi mogu da postoje samo u određenim stanjima čije energije formiraju niz diskretnih vrednosti karakterističnih za atom. U ovim stanjima atomi ne zrače, bez obzira na kretanje elektrona. Ona su, dakle, stacionarna.
2. Atomi emituju ili apsorbuju zračenje samo pri prelazu iz jednog stacionarnog stanja u drugo. Energija emitovanog ili apsorbovanog kvanta jednaka je razlici energija stacionarnih stanja atoma između kojih se vrši prelaz.

Dakle, Bor je stabilnost atoma uzeo kao polaznu hipotezu, i potom na njoj gradio svoju teoriju. Stabilnost atoma je egzaktno dokazana tek Hajzenbergovom "mehanikom matrica" i Šredingerovom "talasnom mehanikom".