Nedjeljivost atoma

Atom nije nedeljiv. U smisli "nedeljiv", za atom možemo reći da je najmanja čestica hem. elementa koja pokazuje iste hemijske osobine kao i element.

Liberté, egalité, fraternité!

Milan je lepo dao definiciju atoma, a ja ću pokušati da nešto više kažem o istoriji samog atomističkog pogleda na strukturu materije.

Interesantno je da su neki filosofi još veoma davno smatrali da je materija izgrađena od najmanjih mogućih čestica koje reprezentuju elemente, i koje se ne mogu dalje deliti. Pri tome, elementi nisu imali današnji smisao, i obično se smatralo da su to voda, vazduh, vatra, zemlja i sl. Prvi tragovi o ovoj ideji vode nas u drevnu Indiju, gde su još u VI veku pne. filosofi Njaja i Vajšešika čak razradili koncept o tome kako se elementi kombinuju izgrađujući celokupni univerzum.

Na evropskom tlu, ova ideja se javlja oko 450. god. pne. i potiče od čuvenog grčkog filosofa Leukipa. Njegov učenik Demokrit, takođe poznati filosof, sistematizovao je ovakva učenja, i prvi upotrebio reč atom. Reč atom, tačnije atomos, na starogrčkom znači nedeljiv. Ipak, trebalo bi napomenuti da su se ovi drevni atomistički pristupi zasnivali na čistoj metafizici, i da nisu imali nikakvo pokriće u eksperimentima. Možda najodgovorniji za propast atomističke ideje je bio Aristotel, koji je sam bio njen protivnik, tako da posle njega ova ideja lagano pada u zaborav.

1661. Robert Bojl u jednom svom radu iznosi sumnju da je priroda izgrađena od "drevnih" elemenata.

1789. Antoan Lavoazije defineše elemente kao osnovne supstancije koje se ne mogu dalje deliti hemijskim metodama.

1803. Džon Dalton uvodi pojam atoma ne bi li objasnio zašto elementi reaguju u odnosu malih celih brojeva, i zašto se neki gasovi rastvaraju u vodi bolje od drugih. On je pretpostavio da je svaki element sastavljen od jedinstvene vrste atoma, a da se oni potom mogu kombinovati dajući jedinjenja. Zbog ovoga, obično se Dalton smatra ocem modernog atomizma.

1827. Robert Braun je pod mikroskopom posmatrao čestice prašine u vodi i utvrdio da se one kreću "haotično". Ovaj fenomen se i danas naziva Braunovo kretanje. Pretpostavljeno je da je ovaj fenomen posledica sudara molekula vode sa česticama prašine.

1897. Džon Džozef Tomson radeći na katodnim cevima, otkriva elektrone i njihovu subatomsku prirodu, pa dolazi do rušenja koncepta atoma kao realno fizički nedeljive čestice. Tomson je dao i svoj model atoma, po kome su negativni elektroni ravnomerno rasporedjeni po atomu, a njihovo naelektrisanje je uravnoteženo uniformnom pozitivno naelektrisanom masom.

1905. Albert Ajnštajn daje matematičku analizu kretanja molekula, čime potvrdjuje hipotezu o Braunovom kretanju.

1909. Ernest Raderford u svojim eksperimentima bombarduje metu od zlata jonima helijuma i mereći uglove rasejanja otkriva da je Tomsonov model atoma neodrživ. On postavlja svoj model, po kome se oko malog pozitivnog jezgra u kome je smeštena skoro sva masa atoma kreću elektroni po orbitama, slično planetama oko Sunca.

1913. Nils Bor je "doterao" Raderfordov model sugerišući da se elektroni moraju kretati po jasno utvrđenim orbitama.

1926. Ervin Šredinger, koristeći de Broljevu teoriju po kojoj se čestice mogu ponašati i kao talasi, razvija matematički kvantno-mehanički model atoma, koji elektrone posmatra kao trodimenzionalne talase.