Nauka u plakaru

Ako imate pakovanje svetlozelenih bombona lajfsejvers i ogledalo, sačekajte kada vas niko ne gleda i onda se uvucite u najbliži tamni garderobni plakar. Tu sačekajte pet minuta da vam se oči priviknu na tamu, zatim ubacite nekoliko bombona u usta i skrckajte ih. Pogledajte usta u ogledalu dok žvaćete bombone i videćete male bleske zelenkastoplave svetlosti. Zvuči neverovatno, ali taj blesak može da bude toliko jak da možda  i neće biti potrebno da skroz zatvorite vrata, ali ako je zaista mračno, utisak je veličanstven.

Zapravo, dobićete skoro isti utisak ako lomite kocke šećera kleštima, ali ćete verovatno videti da je ta svetlost mnogo slabija i nešto drugačije boje, više plava, a manje zelena. Robert Bojl, jedan od najznačajnijih naučnika devetnaestog veka, pored toga što je veliki deo svoga vremena proveo vršeći oglede sa vazduhom i vakuumom (pokazao je da u vakuumu ništa ne gori i da u njemu ne mogu živeti životinje), takođe se zabavljao šećerom i primetio da ,,šećer koji se grebe brzim pokretima nožem proizvodi iskričavu svetlost''. Dakle, dok je otkriće te pojave svakako sad već staro (u stvari, Frensis Bekon ju je zapazio još pre Bojla), objašnjenje te neočekivane svetlosti moralo je sačekati hemiju dvadesetog veka.

Šećer je obično u kristalnom obliku. Savršeni kristal je uglavnom prazan prostor-skeletna trodimenzionalna struktura atoma, od stotina do milijardi njih, čvrsto vezanih jedni za druge. Sve dok se kristal ne zagreje tolikoda atomu počnu jako da vibriraju i odvajaju se jedan od drugog i sve dok nema molekula vode da nagriza spoljne ivice i počne da razara tu strukturu, atomi u kristalu ostaju čvrsto vezani jedni za druge.

Ali dovedite kristale šećera u dodir sa dva zadnja zuba i nastaje haos. Susedni atomi se razdvajaju, stvarajući pukotine u kristalu, a kako se pukotine šire, ostrvca negativnog i pozitivnog električnog naelektrisanja ostaju izolovana na razdvojenim delovima kristala. Kada rastojanje između njih postane nepodnošljivo (u hemijskom smislu, naravno) elektroni skaču preko pukotine kako bi neutralizovali pozitivno naelektrisanje na drugoj strani. Dok elektroni lete kroz vazduh, sudaraju se sa molekulima azota, najčešćim gasom u vazduhu. Svaki molekul azota upija energiju elektrona i odmah je otpušta u vidu plave svetlosti, proizvodeći mikroskopsku sliku munje. Lako je pokazati u laboratoriji da azot izbacuje novoprimljenu energiju u vidu plave svetlosti-ako pak ubacite šećer u vakuum (Robert Bojl bi bio zadovoljan), gde azot nije prisutan, neće se pojaviti svetlo.

Nešto od tog svetla, koje se proizvodi od šećera u bomboni, možemo videti, ali veći deo njega je u ultraljubičastom delu spektra, što znači da mada možete malo da pocrnite stojeći ispred nekoga ko žvaće tonu šećera, nećete videti mnogo svetla koje se oslobađa. Opet smo kod onih zelenih bombona sa početka-ulje iz zelenih bombona dobro upija ultraljubičastu svetlost i kada se zasiti viškom energije koju pruža to svetlo, ono ponovo ispušta vidljivu zelenkastoplavu svetlost. Prema tome, kada su šećer i zelena boja zajedno, količina svetla koju možete videti je mnogo veća i to je drugačija boja nego ona od samog šećera.
 

Literatura:

• ,,Dva dobra razloga da se okupate-nauka o svakodnevici'', Džej Ingram