O šibicama...

Vatra je jedan od izuma koji su najviše doprineli razvoju civilizacije. Ali zapaliti vatru nije oduvek bilo tako prosto. Veliku revoluciju donela je godina 1845. i stavljanje u promet prvih šibica.

Njihove glave su sadržale beli fosfor (P₄) pomešan sa lepkom i oksidativnim sredstvima (sredstva koja pomažu oksidaciju). Zbog upotrebe belog fosfora ove šibice bile su otrovne i lako zapaljive te su zabranjene međunarodnom konvencijom iz 1906.

Glave "savremenih" (sigurnih) šibica, uprkos raširenom verovanju, ne sadrže fosfor. Pri njihovoj proizvodnji drvce se prvo uranja u parafin (alkani sa velikim brojem C-atoma, C₂₅H₅₂), a zatim u smešu kalijum-hlorata (KClO₃) i nešto antimon-sulfida (Sb₂S₃). Za dodatnu sigurnost (da se drvce posle upotrebe ne bi ponovo zapalilo) drvce se natapa amonijum-fosfatom ( (NH₄)₃PO₄) i natrijum-sulfatom (Na₂SO₄).

Na levoj i desnoj strani kutijice nalaze se slojevi za trenje u kojima ima malo crvenog fosfora (P_n) i staklenog praha (približno Na₂O.CaO.6SiO₂). Trenjem glave o stranicu kutijice otkida se i nešto fosfora, koji se pali pod uticajem KClO₃, a vatra se dalje prenosi na drvce.

-"Anorganska kemija", dr. Božidar Rožina, skripta "Fakulteta polj. znanosti" (Sveučilište u Zagrebu)